Osnovna škola "Dr. Fra Karlo Balić" Šestanovac

Lana je, pod vodstvom svoje mentorice Vanje Sokol, napisala zanimljivu priču na zavičajnom govoru pod nazivom Materin i ćaćin mezimac koju je na natječaju najboljih dječjih priča povjerenstvo uvrstilo među jedanaest najboljih.

Svoje radove učenici su u završnici festivala Dječji Pričigin morali ispričati publici. Konkurencija je bila jaka, dvorana puna, ali mladi pripovjedači nisu pokazivali tremu i zasluženo svi redom pobrali veliki pljesak. Nakon probijanja leda prvim nastupom, Lana je spremna na pisanje i pripovijedanje nove priče.

Vanja Sokol, učiteljica hrvatskoga jezika

Evo Lanine ovogodišnje priče:

MATERIN I ĆAĆIN MEZIMAC

            Pozdraaav! Ima li među vama maminih i tatinih ljubimaca, mezimaca ili kako vas već zovu? Da, da, znam da ima, ali nećete priznat. Nema veze, ne morate. Ja ću van ispričat priču o jednomu ”materinon i ćaćinon mezimcu”.

            Dakle, taj materin i ćaćin mezimac zove se Josip, ima osam godina i ide u prvi razred osnovne škole. Pitate se kako znan?! Pa živimo pod istin krovon... Čini mi se da čujen pitanje... Da, da, idemo i u istu školu. Nažalost.

            Od dana kad je doša na svit, dani i noći u našoj obitelji su se prominile. Ujutro čin otvorin oči, dočeka me Josip sa svojin crtićima. Ako neman volje s njin gledat ih jer mi se možda spava, izmiša mi sve stvari po sobi. Poželin pojest svoj omiljeni doručak kad tamo... i prehranu je izmiša. Mali razmaženko, ma šta razmaženko, to malo ”čudovište” ne voli većinu hrane, pa mater kuva samo ono šta on voli, a ja se moran prilagodit. Je l' da da nije fer?!

Posli ručka, mater i ćaća većinon idu na posa, a Josip i ja ostanemo sami. Bolje da ne znate kako taj dio dana izgleda. Umornija san od njegovih aktivnosti nego kad učin za najteži ispit. Kad začujen kjuč u bravi, srce mi zaigra od radosti. Priznajem, svaku večer se ispočetka ponadan da ću se bar na sekundu vratit na svoje misto materine i ćaćine mezimice koje san imala dok nisan postala sestra tomu malomu dosadnjakoviću... Ah, svaku večer repriza - ništa od toga. Pogađate?! Moran ić ranije spavat jer on ne želi zaspat bez mene. Nije mu dosta cili dan pa mi oduzima i večer!

S vrimenon je stvarno posta dosadno stvorenje. Ma EXTRA dosadno! Kako san mu ja starija sestra, fala Bogu, smatra se da ga ja moran pazit i sve mu puštat. Nikad nisan volila sve mu pustit, ali morala bi jer bi se on najutio i otiša bi tužakat me materi. Lana bi bila za većinu stvari kriva samo zato jer je starija. Eh, tih 6 godina razlike su uvik činile probleme. Bio je u centru pažnje, a ja ko mala to nikako nisan volila. Istini za volju, ne volin ni danas. Sve u svemu, razmažen je.

Mislila san kako toj razmaženosti nikad neće doć kraj, ali... Otkako je krenio u školu, stvari se polako minjaju. Idalje je on materin i ćaćin mezimac, ali nije ko prije. Narasli smo i počeli se zajedno igrat i zezat. Pomažemo jedno drugomu, imamo svoje male tajne i tu smo uvik jedno za drugo.

            Svaki dan sve više shvaćan da bi mi bez njega bilo dosadno, ne bi se imala s kin pripirat niti na koga se ljutit. Koliko god on bio, koliko god je, i koliko god bude dosadan, ipak ja ne bi mogla bez njega – maminog i tatinog mezimca, a svoga maloga brata. 

Pssst... Nemojte me odat... I dalje je dosadan.